Serbian Holocaust

Mirjana Kon, October 25, 2011, Belgrade


Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović | Editing: Nada Ljubić, Dušan Gavrilović | Trancript: Nada Ljubić | Webmastering: Dusan Gavrilović

Voices of Survivors


Transkript intervjua na srpskom jeziku:



Jas am Mirjana Kon, rođena Jovanović.Rođena sam 8.marta 1926.godine u Paučju.U tom selu je moj otac Svetozar bio učitelj.

Vaša porodica se sastojala od…?

Naša porodica se sastojala…ja sam prvo dete, u porodici smo živeli tata, mama i ja. Posle nekoliko godina tata je premešten u drugo selo.I tu se rodio moj brat Aleksandar.

I, koliko je dece ukupno bilo u porodici?

Onda je opet moj otac premešten u Veliko Nabrđe.Tu se rodila moja sestra Gordana i 1944… 1943.godine – moja sestra Svetlana.

Kakav je bio Vaš predratni život u Slavoniji?

Predratni život je bio dobar.Otac je imao lepu učiteljsku platu.Dobro smo živeli.Imali smo lepi stan. Seljaci su oca poštovali.Bavio se malo sportom i voleo je konje i imao je [konje].Majka je bila domaćica i život je bio lep sve dok nije počeo rat aprila meseca 1941.godine, kada je Nemačka napala Jugoslaviju.

Kako ste vi saznali da počinje rat?

Ja sam posle završene osnovne škole išla u Gimnaziju. Najbliža gimnazija je bila u Osijeku i ja sam stanovala u internatu kod časnih sestara, ali sam ja išla u grad u realnu gimnaziju, nisam u samostanu imala gimnaziju.U Osijeku je bilo jako čudno: stalno, kud god sam išla te zadnje godine, gde god smo se kretali iz škole i u školu, svuda je po gradu, i dole na betonu i na plakatima - pisalo je ŽAP, ŽAP. I nisam znala šta to znači i onda sam jednu drugaricu koja je bila starija od mene, Srpkinju jednu, pitala šta to znači. Ona kaže: Pa, kako ne znaš? Pa ne znam.Pa, kaže ona, to znači Živeo Ante Pavelić. A ko je taj Ante Pavelić? Pa taj će, ona kaže, ako propadne Jugoslavija, taj će doći na čelo države. I tako se to i desilo aprila meseca kada je Nemačka napala na nas.Već je bilo veliko uznemirenje, i prestale su škole da rade, i majka je došla po mene, i vratila sam se kući.A otac je bio pozvan u vojsku. I, tako smo početak rata dočekali u Velikom Nabrđu gde je on, rekla sam već, bio učitelj.

Da li se promenila atmosfera oko vas kao Srba, da li ste primetili da se menja ponašanje suseda, prijatelja?

Odmah. Jako, jako brzo, odmah čim je rat otpočeo. Videlo se da su se Hrvati podigli i da je došlo do neke mržnje prema nama, i mi smo se svi bojali šta će se desiti sa nama.Kako su dani odmicali, tako je situacija bila sve gora i gora.Pojavili su se ustaše po gradu i po selima, i svi smo se njih jako bojali.

Sećate li se kad ste vi prvi put videli ustašu?

Pa ja mislim da sam prvi put videla ustaše kad je već osnovana Nezavisna Država Hrvatska. U selo su dolazili, ja više nisam išla u školu i bila sam u selu, u selo su dolazili, prolazili kroz selo, neki su ljudi bili pohapšeni pa pušteni, i tako. A onda najviše i najgore – kada je ta ustaška jedinica ne znam kako se zove, 1942.godine, došla u Nabrđe i nastanili su se u školi.Škola više nije radila.Tu su oni bili i onda je jako težak bio život u selu.Bojali smo se njih.I, oni su hapsili, i tada je i naš tata uhapšen i bio je u zatvoru.

Jeste li vi bili prisutni kad su hapsili vašeg oca?

Da.

Da li se sećate toga?

Pa, da, jeste, sećam se. Pa… rekli su mu da se spremi i…rekli mu po prezimenu, ne znam kako, rekli mu da se spremi i da ide sa njima.

Došli su vašoj kući, je li?

Da, da.

Koliko ih je bilo?

Pa, to je 1942.godine, to je bila cela ta, ta satnija, kako se zvala, ne znm kako se ta jedinica zvala.

Jesu li izazivali strah kad ih vidite?

Kako da ne, svi smo se bojali jako.Bili su jako grub i …tako…

U koje doba dana, noći, kad su odveli vašeg oca?

On je prvi put bio [zatvoren] u Đakovu 1941.godine, tu je bio u zgradi Sreza đakovačkog, on i nekoliko njih iz sela, tu nije bilo tako opasno, ali 1942.godine, kada je ta satnija ustaša došla u selo, onda su oni bili jako grubi i došli su u stan, noć je bila, sve su pregledali i preturali po stanu i…eto …

Jesu li išta rekli o tome zašto su došli po njega?

Pa, ja ne znam. Ne sećam se.

Ne sećate se da su nešto govorili. A da li se sećate hapšenja majke?

Mamu su zato hapsili što kada su došli po tatu, tata je pobegao i onda su, onda su mamu uhpsili. Pa su onda [uhapsili] mamu i još jednu ženu čiji je muž takođe bio pobegao.I mama je bila nekoliko dana, dva-tri dana u zatvoru, isto u Đakovu. I onda su bile, kako da kažem…Deda, pokojni deda, tatin otac, je ipak želeo da se, da se tata prijavi policiji u Đakovu kako bi mama bila puštena iz zatvora - jer smo mi ostali, nas troje dece – da bi ona bila sa nama.To je bilo 1941.godine.Onda je otac bio jedno dve-tri nedelje u zatvoru.Ne znam tačno koliko [je bio]. Onda je pušten kući. I bio je miran do 1942.godine, do avgusta 1942.godine, kad je došla ta ustaška satnija u selo i kad smo proterani u logor.

Kako ste s evi osećali kad su vas poterali u logor – da li ste uopšte znali šta se događa?

Mi nismo znali. Ujutru u pet sati je onaj dobošar što ide po selu javio da se svi spremimo i da na kratko vreme, na nekoliko dana, ja sad ne znam koliko, idemo, da moramo da napustimo kuću jer će tu doći vojska da protera partizane koji se tu, u tim krajevima nalaze.To je bilo kao neko objašnjenje i onda - svi smo se pokupili.Ko je imao kola i konje…celo selo, svi smo morali da napustimo kuće svoje i da krenemo tamo gde su nam ustaše pokazale i gde su oni pored nas, zajedno sa nama išli.

Kad ste shvatili da je to odvođenje u logor u stvari, a ne evakuacija?

Čim smo prošli kroz sela koja vode prema Đakovu, a Đakovo je bilo sresko mesto, onda smo znali da idemo u logor.Kad smo došli u Đakovo, išli smo direktno svi na sajmište i tamo su, dabome, pošto smo svi došli zaprežnim kolima, a tamo je bilo jako puno ustaša i žandarma i koga sve ne, i onda su nam rekli da izađemo iz kola i da ponesemo svoje stvari.Na sajmištu su ostali konji i kola i posle su, građani, ustaše – ne znam ko – došli po te konje i kola. Posle niko od nas više nikada nije ni video te svoje konje.

A ta kola, ona su isto bila natovarena stvarima?

Da, stvarima koje smo mi poneli, kako su nam rekli, za deset dana, za jelo i tako, sa odećom i šta ja znam…

I sa nečim na čemu ćete da spavate?

 Da, da, da. Ali to ništa… samo to nešto što smo mogli uzeti u ruke, samo smo to uneli u vagone.

Jesu li vam rekli da ponesete sa sobom neke vredne stvari?

Pa to nisu rekli, to smo mi sami uradili, ali su nam to sve u Staroj Gradiški oduzeli.

Kako je izgledao put od Đakova do Stare Gradiške?

Bio je jako strašan.U Đakovu, kada je voz pošao, onda su one žene tu - u vagonu smo bili žene i deca mladja od 15 godina - onda su rekli …nismo znali gde ćemo... iz Đakova kad se dođe do Vrpolja, onda su tu gledale da li će levo pa prema Beogradu i prema Srbiji ili desno prema Zagrebu.Nažalost, videli smo da je voz skrenuo na desno prema Zagrebu i onda smo znali da idemo u logor.

A da je bilo levo, šta bi to značilo?

Onda bi došli u Srbiju i…

… da vas proteruju u Srbiju?

Da.da.

I vozom ste išli od Đakova do …Gradiške?

Do Jasenovca, do Jasenovca.

Je li dugo trajao put?

Pa jeste, navečer smo ušli [u vagone] pa ja mislim… nikad to u stvari ne znam…ne znam…pre podne smo valjda stigli u Jasenovac.Znam da je bilo sunce, i da je bio lepi dan.

I kako vas dočekuju tamo u Jasenovcu, kako vas upućuju?

Tu ima pruga i taj voz sa nama, kompletan voz sa Srbima iz ta četiri sela, nisam to malopre rekla, pored Velikog Nabrđa gde smo živeli bila su još i sela Paučje, Čenkovo [1] i …kako se četvrto zove… ne znam…I ta velika kompozicija sa ljudima, sa građanima ta četiri sela, stigla je u Jasenovac. I odmah su rekli ovako: svi muškarci do 15.godine starosti da izađu napolje iz vagona.I tada su ta deca, ti dečaci koji su imali manje od 15 godina ostali sa svojim majkama.I mlade žene koje nemaju decu i mlade devojke - da takođe izađu iz vagona. I sad tu, tata je otišao sa jednim naramkom na leđima, sa nekim stvarima, otišao je skupa sa svim drugim seljanima. A ja sam morala da izađem jer sam imala već 15 godina i morala sam da izađem iz vagona i tu sam bila sa mojim drugaricama i sa tim mlađim ženama, a u vagonima su ostale naše mame i naše bake i ta deca , ženska i muška, koja su imala manje od 15 godina.

Vaša braća i sestre?

I moja sestra, i moj brat.Da.

I šta se dalje dogadja?

Pa ništa, oni su ostali u tim vagonima. Bilo je leto, bilo je jako toplo, to je avgust mesec, ni vode nisu imali za piće, a o jelu da se i ne govori. A mi, među tim mladim ženama i devojkama, tu sam bila i ja, mi smo poterani na skelu koja je prevozila preko Save i otišli smo na...kako se zove to…

Gradina?

Da, na tu Gradinu. Da. Ne mogu da se setim.Da, stigli smo na Gradinu.Već kad smo na toj skeli bili, već tu su ustaše – dabome, svi su u uniformama i odvratnog ponašanja i strogi i šta ja znam – već tu su nam rekli - ako imamo zlata ili novaca kod sebe da to sad odmah skinemo i da to njima predamo.

Na skeli?

Na skeli, na skeli. Pa, šta ja znam, valjda smo predavali, pa valjda i ja. Imala sam lančić, pa valjda sam, ali ne znam da sam sve predala, ne, ne znam.

O Gradini svako ko je bio u Jasenovcu, priča sa jezom, ali malo ko je bio odvožen tamo. Od onih koje su odvezli - nema svedočenja. Vi ste bili odvezeni na Gradinui, šta ste mislili da će se desiti tamo i šta ste zatekli tamo?

Prvo što sam videla tamo na toj Gradini - ja sad ne znam šta je to bilo, ali koliko sam zapamtila – mlade žene, s oproštenjem, sa velikim stomacima, trudnice, i to mi nije bilo nekako jasno i bilo mi je to nekako strašno. I, onda su nam oni rekli – bilo je tu puno ustaša i nekih bednih i jadnih muškaraca koji su se jedva vukli od slabosti -- i onda su nam ustaše rekle: rasporedite se tu, ima kuća praznih, rasporedite se tu. I onda su žene koje su već bile udate i nisu imale dece, samo su bile zrelije nego na primer ja i moje drugarice – one su, tako smo se podelili da tih žena i tih devojaka bude u svakoj toj kući, a ne da samo žene budu u jednoj kući, a da mi devojčice budemo u drugoj same. Tu smo tako bili, šta ja znam, videli smo i Jasenovac, a već se znalo…Srbi su jako, jako…još od kako ta Nezavisna Država Hrvatska postoji… znali, i nije drugog bilo,bile smo očajne, ali sećam se, niko od nas nije plakao. I kad je neka htela da zaplače, onda su ove koje su bile malo starije rekle: ne smemo pokazati njima da plačemo.

Sad, u tim kućama na Gradini…

To su bile grozne, prljave kuće sa slamom nekom, bez nameštaja unutra; jezivo je bilo.Ali tu smo bili samo nekoliko sati, ne znam kolko, možda predveče, predveče…

Da li je išta u tim kućama ukazivalo da je neko već bio ubijen u njima?

Pa, to sad ne bih znala da kažem.

Ni tragova krvi …

To se ne sećam, ne sećam se, možda nije ni bilo, ne sećam se više. Samo prljavština je bila, i slama, i iskidane neke stolice, koliko se sećam. I te žene sa tima stomacima, njih sam tako zapamtila, i posle smo onda mi stekli utisak -- pričalo se onda -- da su žene bile napadane od ustaša i da su, u stvari, da su… ne znam… eto, to je to.

Mislite da su nosile njihovu decu?

Da su njihovu decu nosile.Da.

I das u živele tu na Gradini?

Da su živele tu.Da.Da.

A nisu pripadale vašoj grupi?

Nisu.Nisu.Nisu.

Ali je bilo jasno da su u tim kućama već boravili drugi ljudi?

Da,da.Videlo se po kućama, kako su kuće izgledale. A, onda su predveče, odjednom su počeli: Aje! Ajde! Ajde! Izlaz’te! Izlaz’te napolje! I išli smo opet na tu skelu. Onda ovako, i to je bilo jako tužno, neke[od nas] -- pošto je selo Veliko Nabrđe na 200 metara nadmorske visine pa nisu ni veliku reku videle te žene i devojke -- i ovako sad kad opet smo išli n skelu, pa smo se onda bojali da će nas potopiti sa tom skelom kad prelazimo. I opet smo se vratili tamo do tih vagona gde smo ujutro, gde smo u toku dana, ostavile naše bake i naše mame i tu decu.Onda, vratile smo se u te vagone.Muškarci su ostali. Oni su otišli tamo u logor Jasenovac.A mi smo, već je bilo mračno kad smo ušli u te vagone.Pošli smo. Sad više nismo znali kuda više i gde idemo. Niko ništa nije znao do ujutro kad je svanulo. Nije ni ujutro bilo nego u toku prepodneva, šta ja znam -- kad je svanulo, onda smo videli da sm došli u Okučane. E, sad, od Okučana, opet napolje su nas isterali iz vagona i onda smo od Okučana do Stare Gradiške 16 kilometara išli peške. Bila je velika vrućina i jako težak put.

To su bili mladi i jaki ljudi da pešače ili...?

Mi smo se u Jasenovcu oprostili sa muškarcima i mi njih više nigde videli nismo.To su sad bile samo žene, od šezdeset -sedamdeset godina, pa do dece koja su bila sasvim mala.

Kako su stare [ žene] i sasvim mala [deca] podneli taj marš na vrućini?

Pa, kako su ... Tu malu decu majke su nosile, patile se, nosile decu, nosile stvari, neke stvari koje su imale sa sobom.Stare žene su jako teško... naša baka je već bila u godinama, imala je 66 godina, ona je jako teško [podnela] – i inače je neke probleme sa nogama već imala- ona je jako teško to [podnela]. Ja sam bila stalno sa bakom i pomagala joj koliko sam mogla, a mama je bila sa bratom i sa Gordanom [mlađom sestrom]. I tako, tu smo išli po toj velikoj vrućini, pa nije bilo ni vode nekada.Onda smo išli kroz ta hrvatska sela, onda su se Hrvati veselili i istrčavali napolje iz tih svojih dvorišta i gledali kako Srbi idu u logor.

Šta je bilo sa Vašom bakom?

Ona je bil jako slaba i...Nije bila slaba po konstituciji nego, jako je sve to skupa uticalo na nju i na nas sve ostale, ali ona je već bila 66 godina stara, pa je valjda, sve to teže prihvatala.Onda smo došli tu gde je ta kazniona u Staroj Gradiški, i bila je tu neka mala uzvišica sa nekom travom pa su nam rekli da tu sedimo. Posle izvesnog vremena, ne znam koliko smo tu sedeli, pa su nas počeli terati u kaznionu , tu ogromnu zgradu u Staroj Gradiški.Pre nego što smo ušli u tu kaznionu, u dvorište kaznione smo sve što imamo vredno od odeće, obuće, zlata, novca, onda smo sve to morali tu na tim vratima sve da damo,i ništa da ne ostavimo [za sebe]. Onda, tu je baka imala, ja o svojoj baki znam - za druge ne znam, imala je sirota kad je pošla onda je imala jedan – pošto je i deda bio učitelj – imala je dokumentaciju o njenoj penziji i tako to, pa o vrednostima kuće, pa neke[štedne] knjižice i – ovaj ustaša ju je pitao, bio je to jedan poznati ustaša...

Ante Vrban?

Da. On ju je pitao: Šta ti je to? A ona je rekla: Pa, dokumentacija. To ti više neće trebati!-rekao je on i pokušao da joj to istrgne. Ona je pokušala da to uzme od njega , a on, on je sedeo, on onda zamahne rukom i hoće nju da udari, nju je udario, a ja sam bila brža, mene nije udario.I onda je rekao: Marš! Marš unutra!Tako smo onda ušli u kaznionu.E sad onda kad smo ušli u kaznionu, tu je bio užas, krkljanac od žena, stanje jejezivo bilo.Nije im bilo dosta što smo tu pred tim vratima morali sve da damo i da pokažemo šta imamo, već sad su nam još tražili sve, pa su došli da preturaju po stvarima. Ali, kad smo pošli ujutro iz Nabrđa nismo ni razmišljali šta ćemo poneti. Ja sam imala jako dobru garderobu, a pošla sam u jednoj haljini koju uopšte nisam ni volela i, i samo sam tu halljinu imala. I sad oni tu, u toj Gradiški, u toj kaznioni – to se sve dešava napolju – uzimaju nam sve što smo još imali kod sebe.Tu smo bili...ne znam koliko smo bili tu...deset dana, valjda.Ne znam.Posle nekoliko dana su oduzeli decu. Tu su bili moj brat i sestra. Deca su bila, mi ne znamo gde su[ bila], to je bilo isto tu u Staroj Gradiški, samo to su bile posebne prostorije i deca su se jako teško provela i bilo je dece koja su imirala ...

To ste sve saznali kasnije, ali dok ste u logoru, da li išta znate o ...?

Ništa.

Ništa ne znate [o deci] ?

Ništa.

 Mora da ste mnogo brinuli?

Kako da ne! Ništa nismo znali, ni gde su deca – ništa nismo znli. I tu smo bili...Ja sam sad i zaboravila koliko smo tu bili dana.Onda su nas opet [pozvali]:U nastup! Takav je bio poziv: U nastup! U nastup! I onda smo morali svi da izađemo napolje iz kaznione i sad tu je bila ...kako da kažem...

 Neka selekcija?

Da.Mlade žene i sposobe žene i devojke – na jednu stranu, a stare i bolesne – na drugu stranu. I tu smo se oprostili od bake.Mene i mamu je odgurnuo ustaša da idemo tamo, a baka je ovde ostala i tu smo se oprostili od nje. I onda smo mi opet taj isti put – te bolesne i stare žene, i trudnice, to sam zaboravila da kažem, one su ostale -- a mi koje smo bile sposobne za hodanje i za rad, mi smo pošle opet na taj isti put koji smo pre dest dana prešle, od Gradiške do Okučana, peške.Ali, sad hoću opet da se vtarim na taj logor u Staroj Gradiški.Tu je bilo jako, jako mnogo žena, žena u narodnim nošnjama, ne nekim bogatim narodnim nošnjama nego onako - Bosanke, Ličanke i tako te žene- i Jevrejke, kojih je bilo jako, jako mnogo.Jedna žena je prepoznala moju mamu – to je, neki kumovi su oni bili sa dedom -- ona je isto tamo bila u logoru, ali ona je bila, ona je imala neku funkciju , ali ne da pomaže ustašama, nego ženama u logoru.Onda je ona pozvala mene i mamu da odemo gore na sprat gde su bile prostorije gde su nekada zatvorenici živeli.E, bolje da nas nije povela, valjda nam je htela kazati šta nas čeka, možda je to bila njena ideja. E tu je bilo strašno! Tu sam videla bolesne žene, Jevrejke koje se nisu mogle podići, nisu samo Jevrejke, ali nekako njih je bilo najviše, koje su bile sve u vaškama, jadne i čemerne. Meni i mami je bilo jako zlo i onda nas je ona povela nazad da se vratimo, tako da više nigde nismo išle. Tu se jedanput dnevno išlo na kazan, nekakav kiseli kupus i neka palenta.Jednog dana, dok sam ja tu bila, pred kazanom je ubijena iz pištolja jedna Jevrejka, koja je imala... koja nije predala svu svoju zlatninu.

Kako su otkrili da nije predala?

Pa ne znam kako su otkrili, ne znam..

Ali, kaznili su je pred vama i rekli zašto je kažnjavaju?

Da.Da, tu kod tih kazana, tu je ubijena.

I rekli su da će svako ko nije predao sve tako biti kažnjen?

Da.Da, da.Za...

Za primer?

Jeste.Za primer.Da.

Kako je narod reagovao?

Pa, ništa – ništa. Uplašili smo se, dabome.Pa nema tu ... nema tamo, kako da kažem, ništa...

Nema mogućnosti ni da se reaguje?

Da, da se reaguje, da. I mi smo na primer došli, doneli smo, eto ja to znam, ja sam na leđima u vreći nosila, poneli smo kobasice,i slaninu i šunku. To smo poneli od kuće jer su kazali da ćemo 15 dana biti negde sklonjeni pa da ima šta da se jede. Ne znam ni kako sam to nosila. Pred kraj sam bila jako umorna, i baku sam držala ispod ruke , i tako. I onda su naišla dva mlada Nemca u uniformama i onda su mi oni uzeli tu vreću i nosili su mi oni to do, do mesta gde smo se tu odmarali pre nego što smo ušli u tu kaznionu. Ali, nije to bio dug, mali jedan kratak deo puta, ali...

Sada ste vi ostali i bez te hrane, vaša porodica je ostala i bez te hrane i sad vi idete pream Sisku?

Da. Još samo to hoću da kažem... opet ću ja o njima. Kod mene je došla jedna Jevrejka iz Zemuna, sa jednim malim detetom, dečačićem koji je bio tako od možda svojih tri-četiri godine. I molila me je da joj dam -- jer je videla, znala je ona da smo, to se odmah pročulo, iz Slavonije smo došli, znaju da smo doneli hrane – i molil me je da joj dam malo od te hrane da bi ona mogla da mu skuva to. Tamo iza kaznione ima nekakvi... nešto gde ona može da mu skuva nešto. I ja sam uzela nož i samo odsekla komad. Neko mi je rekao: Zašto dadješ to? Pa - ja sam rekla - i mi ćemo tako biti bez hrane, i nama će neko dati.I, šta se desilo...I nikada nisam saznala... Ta žena je ...[kroz suze]...ta žena je iz Zemuna...imala sam ja njenu , imale smo mama i ja negde kako se ona zvala, negde smo posle i kroz život kasnijih godina mi smo negde izgubili tu cedulju. A znam da je bile iz Zemuna, da je bila žena inženjera, i da je imala to dete. I ja sam se kasnije udala u Zemun, za Jevreja...I eto..tako...to je nekava veza... nekako tako...neka veza. I sad, to sam već ispričala da je bilo jezivo i grozno i da je bilo puno tih Bosanki i Ličanki tu, tako u tim narodnim nošnjama. E, posle smo se vratili [peške u Okučane], pa smo odatle iz Okučana do Siska išli vozom. Onda su nas uz put ...

Tu, kad se već približavate logoru Sisak, ima li nešto što vas podseća na logore kroz koje ste već prošli - Jasenovca i Gradiškiu, ili tu ima nešto što vam daje malo više nade da...Kako izgleda ta prva slika, kad shvatate gde dolazite?

Pa valjda smo znali, valjda su nam rekli da idemo u Sisak.To ne znam da li su, valjda jesu... Znate,nema tu šta, samo smo na jednom mestu dok nismo krenuli iz Okučana, samo su tu vrata bila otvorena.To su oni marveni vagoni, vagoni za stoku, to je zatvoreno i mi nismo ni znali, u stvari, kud idemo dok nismo došli u Sisak. Nismo ni znali gde idemo.E sad kad smo došli u Sisak, izašli mo napolje. I prvo je bilo da idemo , pa valjda je neko od tih ustaša nešto rekao, uvek smo imali tu pratnju ustašku, pa valjda nam je neko nešto rekao, ja ne znam, to se ne sećam , to nemam pojma...Glavno sad kad smo tu došli, tu smo bili sve od 15 pa nadalje do svojih 60 godina, jer neko sa 60 godina lepo izgleda a neko jako jadno izgleda, ali sve su to mlade žene, u stvari, mlađe žene bile su tu uglavnom.Prva stvar na koju smo naišli, išli smo na kupanje i morali sve poskidati sve sa sebe -- jer, bože moj, oni su tako čisti i uredni, pa da im ne bi mi doneli naše vaške. A mi smo, svega tri dana ima od kad smo pošli od kuće i nismo već mogli imati vaške.Onda je sve naše išlo na te kazane da se popari, ne znam kako se to kaže, a mi smo išli da se kupamo, pa onda bile su kabine tu, pa smo se kupale.Onda smo posle dobile te naše haljine koje su se zgužvale i nismo ih skoro mogli ni obući, nego smo... bili smo sami sebi smešni i onda smo došli tu...a pošto je i tu bilo opet puno žena , opet smo naišli na Bosanke i Ličanke, koje smo prepoznali po narodnim nošnjama.U našem selu i tu u srpskim selima kod nas u Đakovštini nisu se nosile narodne nošnje, žene su bile onako obučene, kao Sremice i tako, sa keceljama, suknjama i marama i, šta ja znam, ali nisu se nosile narodne nošnje. I te žene smo tamo u Sisku opet našli u tim narodnim nošnjama.Tu je bilo puno. Tu su nas rasporedili, zauzeli smo tamo jedan deo i tu smo dan i noć bili napolju.Tu je [reka] Kupa. Sva sreća pa je bilo lepo, lepi dani su bili, a naveče kad legnemo, nismo ni ćebad imali, ja ne znam ni na šta smo legali – jako se slabo sećam Siska – i ujutro ustanemo a kosa potpuno mokra i ta odeća koju smo imali na sebi, jer tu se reka Kupa isparava, a samo jedan plot nas je od Kupe delio. I onda – mi sutradan budemo mokri i ovaj...

Pokriveni rosom?

Da.Pokriveni rosom.U Sisku nismo dobili prostoriju u kjoj je trebalo da živimo, nego smo to sve boravili napolju u tom velikom...kako da kažem...dvorištu...

Krugu logora?

Da, u krugu logora. Hvala. I tako smo jednog dana sedeli i išla je neka komisija.Stalno su neke komisije išle! I, odjednom je jedan zastao, zastao i pružio ovako ka meni ruku i pitao je mene koliko imam godina. Ja sam rekla – 15. Pitao me - Šta imaš od škole? Ja sam rekla - Četiri razreda gimnazije (onda je to tako bilo).- Sutra u 8 sati u kancelariji logira da budeš – kaže on. A mama je sedela iza mene i mama kaže - Mogu li i ja? A ko ste vi? - pita on. -Ja sam njena majka – kaže mama. A šta vi...? A mi obučene – mani ga Mito kako – u nekim jadnim haljinama. Kaže, mama je rekla - Ja imam... pa mu kaže za tu njenu stručnu školu.

Učiteljsku?

Ne, mislim da to nije bila učiteljska školu, mama je imala neku stručna škola, bila je pismena mama. On kaže - Dobro, dođite. I mi smo sutradan ujutro rano išle tamo, kad smo dobile doručak, ne znam da li smo doručkovale, ali i doručak bude – kačamak onako vodeni, grozan, bez...na vodi kuvan.Onda smo došle tamo i onda nam je on rekao da ćemo mi tamo –pošto sve te žene tamo u logoru Sisak gde smo došle, idu u Nemačku na rad, među njima i mi idemo – ali neko to treba da radi, trebaju ljude koji će tu raditi te administrativne poslove oko tog odlaska. To su bili ovi civili iz grada, oni su bili angažovani na tome, nisu bili logoraši, nego su oni bili dovedeni – a mama i ja smo imale samo zadatak da lepimo slike. Dobijemo pasoš i, sad, uz svaki pasoš je i slika logoraša.

Znači, to je bila izrada pasoša za radnice za Nemačku?

Da.I mi smo to tako radile i svaki dan smo išle u osam sati tamo, ali nikakve nismo imale povlastice ni u hrani ni u snabdevanju, ni u ničemu nismo, nismo ...E, i onda se pročulo -- žene su odlazile i naše i te Bosanke, počeli su da ih otpuštaju – ako si imao nekog u vojsci , u domobranima, on je imao pravo da te uzvede iz logora. Tako su nekoliko žena i devojaka iz te naše grupe, sa kojima smo mi tamo bili, već izašle iz logora. A one druge, što nisu imale nikoga da ih izvadi, one su čekale da idu u Nemačku na rad.Jako dugo se čekalo da te žene, mi, da odemo u Nemačku. Nije bilo vagona i onda nisu mogli valjda da naprave voz od tri vagona nego ko zna koliko, tako da se dugo čekalo zbog toga. E, ali, sve to vreme smo mi radile i tako smo mi do jeseni...dok je bio taj tatin kolega ...Tatin kolega Srbin nas je izvadio iz logora. On je bio mobilisan u neku radnu bojnu, tako se to zvalo, bez oružja.On je saznao da smo svi mi po logorima,da je tata u logoru u Jasenovcu, mama i ja u Sisku. I on je došao i doneo je neku potvrdi - tamo u Đakovu dobio ju je od nekog gradonačelnika – da je mama sestra njegova, da dobro sam rekla, sestra, i da na osnvu toga mi možemo izaći iz logora. I tako je to i bilo, ali je to jako išlo sporo i mi smo tu ostali do decembra meseca, kad su žene sve naše već otišle u Nemčku, a mi smo, kako su dolazili i drugi, druge grupe – a mama i ja smo i dalje tu radile, ostale smo tu.Posle smo već bile i mi u nekim tamo prostorijama, nismo više spavale na poljani – ali ostale smo ti do decembra meseca.

Jeste li išta saznavali o svojima koji nisu bili sa vama?

Opet je mama tu upoznala jednu gospođu koja je tu radila na tim pasošima, Hrvatica je bila. I ona se mami ponudila da mama ako hoće da joj da adresu u Zagrebu, pošto je mama rekla da ima rođake u Zagrebu, i ona je onda tako dobila adresu od mame i saznala je od tatinih rođaka koji su živeli u Zagrebu šta se desilo sa bratom i sa sestrom [da su kod dede u Zagrebu], a da je tata još u Jasenovcu. Za baku ništa nismo znali. Za baku smo tek kasanije saznali, saznali smo da je baka ubijena.

Kako ste saznali za bakinu smrt?

To je tata saznao kako je baka ubijena od jedne Jevrejke posle rata, od jedne Jevrejke koja je u Vinkovcima živela , njezin muž je bio lekar, a ona je bila u toj grupi žena u kojoj je i baka bila.

I šta je ispričala?

Pa baka je bila, sad još i bolesnija nego što je pre bila -- i godine i bolest i tuga i nesreća koja ju je snašla. Nije mogla – oni su od Stare Gradiške do tog mesta ...tu gde su peći neke bile, rudnici neki ...

Dubičke krečane?

Pa tako nekako, ne znam sad, ne mogu da se setim imena mesta [gde se to dogodilo][2]. I baka je bila u toj grupi tih žena koje su išle tamo i nije mogla da ide brzo. Oni su e opominjali da požuri.Ona je rekla da ne može. Onda je on...Onda je ona videla da joj spasa nema, tako je ta žena ispričala, i onda se bacila u Savu.Ustaša joj je još pištoljem pucao u glavu tako da bude siguran da je ona završila svoj život. Tako je baku...Sava ju je negde odnela.

Vi ste se susreli sa bratom i sestrom u Zagrebu?

Da.Na Šalati.

Kako je to izgledalo?

 Pa, dosta dugo mama i ja nismo ih videli, je li? Tu su bili kod toga dede. To je našeg rođenog dede – brat.Kod njega smo bili. Jadno su izgledali svi zato...ne samo da su moj brat i sestra tu bili, nego su i od toga dede – oni su bili dva brata od strica, moj deda i taj deda Jovanović iz Zagreba i onda su tu od jedne sestr njihove bile tri devojke, tri devojčice. Roditelje su im ubili u Glini, u crkvi, a one su tri devojčice ostale [siročad] i one su došle u Zagreb kod ovih Jovanovića , ovih rođaka naših, tako da je bilo puno dece tamo kod njih.

 I ta deca su jedna drugima pričala o onome što su doživela?

Da.Da, da. I mi smo tu, kažem, bili do decembra, pa smo odatle pokupili decu i išli smo u Podgorač kod bake.

 Kako ste vi otišli u partizane?

Pa, šta ja znam, škola je... onda su me roditelji opet upisali u školu i u Osijeku smo živeli jedno vreme, pa –da, nismo imali gde da idemo te zime pa smo bili u Osijeku kod rođaka ...

To je zima 1943. ili 1944.?

To je bila zima 1942./43. Godine 1942. smo pošli iz Nabrđa, a sad je već nastupila 1943. Ja sam onda upisana u školu. Šta ste me ono pitali?

Kako ste postali partizanka?

 Aha. Pa onda sam opet krenula u školu, pa jedan razred sam završila, pa drugi ne znam šta je bilo, pa bombardovanje, pa ovo –pa ono, i na kraju -- nikavo školovanje nije ni bilo i ja sam otišla kući u Podgorač gde su živeli mama i deca i njena majka i tamo sam bila. I onda sam tu - to je selo jedno koje je na tromeđi između Osijeka,Đakova, i Našica bilo i tu su se stalno vojske smenjivale , partizani, ustaše, Nemci, ko sve nije tu bio - i onda se mama bojala ad ja budem tu sa njima i tako, šta ja znam, i tata je već bio u parztizanima i onda su me tamo pozvali da idem i ja.Tako sam i ja otišla u partizane. Ali, kratko sam bila. Bila sam u, kako se to zvalo, Oblasni odbor Slavonski Brod, tamo u nekoj omladinskoj , kako se zove...

Brigadi?

Nije. Nije bila brigada, ne, ne. To je bilo pri Okružnom odboru, Narodnooslobodilačkom okružnom odboru...ova...

Sekcija za omladinu?

Da, da , eto tu sam do... Onda je te zime počela ona ofanziva poslednja, kada se već videlo da se rat bliži kraju. Onda sam tu bila sa tim, ne znam ni ja kako se zove, prošli smo celu Slavoniju peške – jedino to.Nikakvu nisam imala ni funkciju ni dužnost, nego eto, pravili smo plakate,pa ne znam šta još, ovo-ono ...

Agitprop?

Agitprop, agitprop. Da. Eto, to je to. Ja sam posle završila gimnaziju i onda sam imala pravo, pošto sam bila u partizanima, a i tata mi je isto bio, onda sam imala pravo da sedmi i osmi razred gimnazije završim za godinu dana. To sam završila, za to ste možda i čuli, to su te takozvane partizanske gimnazije, gde su sva deca koja su za vreme rata bila onemogućena da se školuju, onda su ona sad imala neke povlastice u školi – da za godinu dana završer dva razreda.Tako sam i ja završila sedmi i osmi razred.Sada je to četvrti i peti razred...

Sad je to treći i četvrti razred srednje škole.

Da, da.I onda kad sam gimnaziju završila, došla sam kući. I onda sam podnela molbu za zaposlenje. Molbu sam poslala Direkciji pošta Zagreb. Jer je moj tata želeo da radim ili u pošti ili u banci, a nekakav „Voćar“ ili nešto drugo, to ne dolazi u obzir, samo može pošta ili banka. I ja sam dobila poštu Vinkovci i bila sam tu godinu i nešto, i nije mi se tu dopalo . Imali smo rođake u Zemunu i česo sam išla kod njih, kad god sam bila slobodna išla sam u Zemun vozom, i dopalo mi se u Zemunu i Beogradu. Podnela sam molbu da budem oslobođena, da prestanem sa radom na pošti i došla u Beograd.Tu sam tražila posao i našla posao na železnici i tu se vrlo brzo, posle samo 15 dana, zaposlila. Moja unuka sad ima 25 godia i ne može da nađe posao i već je na 2-3 mesta bila, te ovo- te ono, te se raspadne ova firma, te se raspadne ona firma, a onda se nisu raspadale. I tu sam upoznala na železnici moga nuža i –eto.

Da li je on imao slično iskustvo za vreme rata ? Kako je on preživeo rat?

Pa on je isto tako preživeo... Njegova je mama Nemica, ali od ovih naših Nemaca , iz Inđije.

Folksdojčera?

Da, da, I onda su moja svekrva, moj svekar i moj muž , s obzirom da je mama eto Nemica, ostali su. Imali su neugodnosti raznih i šta ja znam, ovo-ono , morali su se kriti i to, ali ostali su živi za vreme rata. I on je posle, kasnije , negde pred kraj rata, isto bio u parizanima, ne znam, negde u Bosni, to se ne sećam, ne znam.

 A vi ste u Zemunu sigurno saznali kakva je bila sudbina Jevrejke koju ste upoznali u Gradiški?

Pa, da. Ja odlazim, mi odlazimo u Zemun, mi smo članovi tamo Jevrejske opštine Zemun i svake godine je aprila meseca, odnosno avgusta meseca, pomen tamo - 400 Jevreja iz Zemuna je ubijeno tad, te godine kad sam ja bila u logoru.

Ubijeno u Jasenovcu?

U Jasenovcu. Da – četiri stotine. I među njima je bila rođena tetka moga muža, i još neki drugi rođaci – muškarci, žene... I tako.


_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
[1] Selo se zove Borovik. Kada su se koloni Srba iz Velikog Nabrđa „pridružili Srbi iz Paučja, Borovika i Čenkova, kolona od 2.200 ljudi, sa zaprežnim kolima, protegla se u dužini 4 do 5 kilometara.“ A.Jovanović, Iščupani koreni Velikog Nabrđa, str.89
[2] Iz knjige Mirjaninog brata Aleksandra „Iščupani koreni Velikog Nabrdja“ saznajemo da je baka ubijena na maršu starica dugom 30-35 kilometara, od Velike Gradiške do Mlake, odakle se ni jedna od odvedenih Nabrđanki nije vratila:„Kako je izgledao marš starica nasipom Save, videle su Jevrejke koje su prale ustaški veš na reci: ‘Kolona se izdužila.Ustaše su štapovima i kundacima terale stare žene da trče. Mnoge su padale.Na kraju kolone bila je učiteljka iz Slavonije, Dragica Jovanović.Kada više nije mogla da ide, ustaše su je sa nasipa bacile u Savu. Pucali su u nju i namerno promašili. Oko starice je voda ključala. Jednom rukom sa lice je brisala kapi crvenih klobuka.Dugo se zadržala na površini vode i nije zvala u pomoć. Nije plakala ni na nasipu dok su je ustaše tukle kundacima i terali da trči’. Valjda je ponos jači od bolova“. (Iščupani koreni Velikog Nabrđa, str. 107- 108)